Tekstovi

KO SU HALDEJCI?

Doseljeni u južnom porečju Eufrata, tvorci su Novobabilonskog carstva. Haldejci su bili narod koji je živeo u Mesopotamiji, izmedju Tigra i Eufrata. Njihova civilizacija, koja je negovala čitav niz naučnih disciplina, počela je se uzdizati oko 2.000 g. se., u vremenu Hamurabija. Od vremena Aleksandra Makedonskog 

Haldejci su bili poznati ponajprije po svojim sveštenicima, dobrim zvezdocitacima. Haldejac (grč.: ho chaldaíos) je tako postao sinonim za zvezdočitaca, tumača snova i znamenja, predskazatelja budućnosti. Haldejci kao zvezdočatci i matematičari su proračunavali eklipse (pomračenja nebeskih tela), te doprineli odgovarajućoj podeli vremena (meseci, dani, sati i minuti).

Tokom vekokva, Haldejskim vračevima je pripisivano otkriće astrologije. To je danas ustaljeno mišljenje, mada su prevodi tablica sa klinastim pismom, naročito onih iz biblioteke Asurbanipala, ponekad pogrešni.

  Rimljani su „Haldejcima“ zvali i astrologe, pa bilo kome narodu da su priradali. Dugo vremena je prošlo od prvih posmatranja koja su vršili Asirci oko šest milenijuma pre nove ere, do Teorije celine koju su postavili Haldejski vrečevi oko 2500 godina pre n.e.

Počevši od Nabonasarove vladavine (747.-734. g. se.), haldejci su pazljivo zapisivali vremena kretanja zvezda. Helenski astronomi su sačuvali haldejske zapise. Kako saopštavaju Aleksandar /Polihistor/ i Beros, koji su podrobno izložili osnovna haldejska predanja, Nabonasar, sabravši dela careva, koji su vladali do njega, uništio ih je, kako bi tačni zapisi haldejskih careva počinjali od njegove vladavine.

Smatra se da su Haldejci Asirci, danasnji Persijanci, a jeyik kojim su se sluzili akadski. Neki smatraju da su oni Semiti, mada mnogi tekstovi, pa cak i Starozavetni ne idu u prilog ovoj tvrdnji.

Verovanja

Haldejci su verovali da se jednog dana div Tijamin rodio iz prvobitnog okeana koji je prekrivao kako nebo tako i Zemlju. Tvorac Bel ga je udarcem mača isekao na dva dela i od svake polovine napravio po jedan svod, jedan ispod drugog: nebeski i zemaljski. I jedan i drugi su bili nepokretni.
Na nebeskom svodu su se nalazila svetla tela koja su bogovi vodili po tačno označenom putu, pod svemoćnim Belovim nadzorom: bile su to zvezde. Druge, nasuprot ovome, nisu se kretale tačnom putanjom koju je odredio Bog Bel, već drugom širinom, koja je bila podredjena Anuu, sveopštem Ocu.
Tih zvezda, koje su u stvari planete, bilo je pet: Dapinou (Jupiter), kojom upravlja bog Mardouk, Kilbar (Venera), kojom upravlja bog Nabou. Tu su još i Sin (Mesec), koji je bio muški bog i Shamash (Sunce). Ova teorija nebeskog ustrojstva koja je u korenima čitave moderne astrologije, pre svega je mitološka.

Kakav je mogao da bude položaj čoveka, tako mladog, slabog u odnosu na taj kosmički beskraj?

Za Haldejce odgovor se nameće iz samog pitanja: „Sedam zvezda podredjenih Anuu otkriva buduće dogadjaje i tumači ljudima blagonaklone namere Bogova“, prema tvrdnji grčkog istoričara Diodra koji je proučavao Haldejsku civilizaciju. Tada je astrologija bila rodjena. Da bi postala preciznija, trebalo je odrediti kartu astralnog identiteta svakog bića, tj definisati Zodijak i potom povećati broj posmatranja. Tom zadatku su se tokom vekova bili posvetili Haldejski sveštenici-astrolozi (ova dva zvanja su u to vreme često bila mešana). Prividno kretanje Sunca se vrši uvek na istom delu neba koji se zove ekliptika.

Haldejski vračevi su primetili, noću posmatrajući deo neba na kojem se nalazilo Sunce u toku dana, da dnevna zvezda polazi svakog meseca različitim sazveždjem zvezda nekretnica. Ovo posmatranje je u osnovi Zodijaka podeljenog na dvanaest delova od kojih svaki nosi ime predjenog sazveždja.

Mada su im Grci odmah dali druga imena koja odgovaraju njihovoj mitologiji, mesopotamijski astrološki znaci su bez sumnje bili dosta slični našim:

Kuzarkut, Ovan, prvi znak zodijaka, jeste prelazna faza jer zvezde iz sazveždja Ribe i Kif figuriraju u ovom delu ekliptike. To je, u pravom smislu te reči znak poljoprivrede.

Te-te, Bik, predstavljen ovom životinjom upregnutom u kočije, podseća na životinju koju je upotrebila boginja Ishtar da bi pobedila Gilgameša. Tua-mu ili Veliki Mas-Mau.

Blizanci odgovaraju dvojici braće Nabouu i Mardouku koje su Grci nazvali Castor i Polux. Dvostruka priroda ovog znaka proizilazi iz borbe izmedju dva brata – neprijatelja.

Nangaru ili Al-Luk, Rak, je znak koji obiluje simbolizmom. Al-Lul znači „štipaljka krabe“ i podseća na mladi mesec, vladaoca znaka. Što se tiče Nangurua, čije je osnovno značenje „tesar“, podjednako označava i iskrivljenost nogu i ruku.

A-ru, Lav, bio je poistovećen sa zvezdom Regulus koja se pojavljuje kada je Sunce jako i kao kralj životinja.

Shi-ru ili Ki, Devica, čije haldejsko ime znači uvo života, je simbol majke u pravom smislu te reči, kult braka, koji je prethodio hrišćanstvu.

Zibanitu ili Nuru, Vaga, označava ravnotežu izmedju dana i noći, kao i izmedju života i smrti.

Akrabu, Škorpija, koja odgovara jesenjoj ravnodnevici, predstavlja čoveka-zmiju, koji je pomogao Tijamatu da se odupre napadima Bela-stvoritelja.

Pabilsag, Strelac, je nastavak prethodnog znaka. Uostalom, strela koju drži Strelac za neke je samo žaoka škorpije.

Sakhu ili Enzu, Jarac, dosta postojan znak, imao je isto značenje kao i danas.

Gu ili Mulugula, Vodolija, znači veliki čovek. Predstavlja sazveždje Gilgameš koje su grci zvali Herkul.

Nunu ili Zib, Ribe, dvanaesti i poslednji znak Zodijaka, zatvarao je lunarnu godinu Haldejaca, sa umiranjem prirode pre prolećnog uskrsnuća.

Ovaj Horoskop može lako da bude datiran, zahvaljujući fenomenu tačnosti ravnodnevice, tj lakom premeštanju Zemljišne ose što utiče na to da Sunce ne prolazi uvek u isto vreme istim sazveždjem. Tako da se od 2 400 g. pre nove ere prolećna ravnodnevica dešava u znaku Bika.

Trebalo bi da protekne nekih 23 000 godina, pa da se kretanje zvezda ponovo poklopi sa onakvim horoskopom, kakvim su ga ustanovili drevni Haldejci...